Mladi arhitekta u našem okruženju, nakon završenog fakulteta suoči se s stvarnošću koja je, ako i nije mnogo drugačija od očekivane, u najmanju ruku teška za delovanje. Vrlo brzo, entuzijazam splasne i nastupi apatija, nedostatak optimizma, perspektive i nade da se nešto može uraditi sa jednom jednostavnom ambicijom – proizvoditi dobru arhitekturu i pritom dostojanstveno živeti.
Pansion Larix, SKBD, foto Dacian Groza (Rumunjska)
Naravno, ta realnost zaista nije nimalo naivna. Ona ima objektivna ograničenja, koja su uglavnom posledica tranzicije društva kakvog su stvorile okolnosti i generacije pre nas, a u kojoj danas i dalje živimo. Na to se nadovezuju frustracije koje stvara obrazovanje po uzoru na star-arhitekte, usmeravajući pogled na razvijeni svet koji se bavi nekim drugim temama koje možda deluju interesantnije ili nedostižne, te realnost života u ovom društvu, sa svim posledicama koje iz nje proističu.
Dom kulture Sásd, MARP, foto Zsolt Frikker (Mađarska)
Iako sve to zajedno deluje obeshrabrujuće, nas, kao ambiciozne mlade arhitekte, ipak zanima kako da to prevaziđemo, da razumemo specifičnosti i prespektive sopstvene sredine i našu ulogu u njoj, te da na osnovu toga delujemo. Ključ je u postavljanju stvari u pravu perspektivu. Prvi korak, koji smo kroz SuperProstor učinili, je jedna vrsta rekontekstualizacije: svoj smo ugao posmatranja suzili sa nivoa (razvijenog) sveta na nivo sopstvene zemlje, a onda ga proširili u meri u kojoj smatramo da on može biti najsvrsishodniji. Tako nam je podjednako važno šta se dešava u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Mađarskoj, Albaniji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Makedoniji ili Rumuniji. Taj novopostavljeni kontekst više nema veze sa Jugoslavijom, već obuhvata zemlje u našem okruženju koje su postsocijalističke/postkomunističke, u različitim stadijumima tranzicije ali na sličnom nivou razvoja, sa svojim specifičnostima ali sa jako puno toga zajedničkog. Radi se, dakle, o jednom balkanskom kontekstu.
Boyana, I/O architects, foto Abitare Bulgaria (Bugarska)
Prateći i analizirajući arhitekturu u kontekstu koji smo tako definisali, shvatili smo koliko ona ima zajedničke uslovljenosti i probleme, koliko odgovori na te probleme mogu biti raznovrsni u realizaciji, a koliko su istovremeno srodni u pristupu.
Kuća 3 u 1, SKBD, foto Dacian Groza (Rumunjska)
Niz fotografija koje prate ovaj tekst predstavljaju izbor arhitektonskih realizacija iz posmatranog regiona u poslednjih nekoliko godina. Odabrani primeri su dela mladih arhitekata, u proseku oko trideset godina starosti. Oni nisu nečiji saradnici, niti su te projekte realizovali u okviru nekih velikih biroa, već su u pitanju autori ili autorski timovi koji samostalno vode posao. Oni su posao na tržištu pronašli (bilo putem konkursne procedure ili direktno), ugovorili, projektovali i izveli. Većina tih projekata odnosi se na privatne investicije, a ne na javne, dok je njihova razmera uglavnom relativno mala. Nema velikih javnih projekata. Znatna većina njih realizovana je van velikih centara (svega dva su nastala u glavnim gradovima). Ovo objašnjava da dobra arhitektura ne samo da je moguća u manjim sredinama, već da će se tamo lakše realizovati nego u velikim centrima – pogotovo kada su u pitanju mladi arhitekti.
Vertikalni aneks, NFO, foto Antonio García Andrés, Marko Marinković, Nenad Ravnić (Hrvatska)
Iako se radi o različitim sredinama, tipologijama i autorskim pristupima, svi ovi projekti imaju određene zajedničke karakteristike zbog kojih ih možemo posmatrati kao celinu i kao jednu vrstu generacijskog stava. Takvi projekti nastaju iz vrlo konkretne potrebe za rešavanjem određenog problema, te im se tako i pristupa. Njihovi autori pokazuju neobičnu zrelost u odnosu prema investitoru, prema budžetu i istovremeno prema kontekstu. Oni nastoje da budu jasni i racionalni. Čak i onda kada na radikalan način pristupaju problemu, ta radikalnost je zapravo usmerena ka efikasnijem rešavanju problema. U njima je vrlo jasno i čisto iskazana projektantska namera koja je realizovana jednostavnim sredstvima. Oni ne izražavaju nekakav autonomni, autistični, nametljivi autorski stav. Njihov izraz uvek je posledica odnosa prema okruženju, programu i budžetu i uvek je racionalizovan i utemeljen.
Kuća na stijeni, Béres Architects, foto Beres Arch. (Mađarska)
Pored racionalnog odnosa spram postavljenog problema, svaki od ovih projekata ima i jednu vrstu dodate vrednosti u odnosu na uobičajene: bilo da je ona u odnosu prema susedstvu, bilo da je kritički stav prema uobičajenoj tipologiji (kuća 3 u 1), da reinterpretiraju postojeće tipologije (kompleks u Mokrinu), da koriste materijale i tehnologije na inovativan način (prefabrikovana hala Vibbet), ili da vešto prilagođavaju svoju razmeru okruženju (vertikalni aneks). Sve to po pravilu podrazumeva ostvarivanje jednog iskrenog odnosa i komunikacije sa investitorom, u čemu se pronalazi zajednički interes.
Hala Vibbet, Milorad Vidojević, foto Milorad Vidojević (Srbija)
Ovako usmeren pogled na stvari otvara perspektivu na jednu regionalnu scenu u nastajanju. Ona naravno nije osvešćena i definisana, i ne postoje nekakvi manifesti ili usvojene pozicije koje ona zastupa. Radi se zapravo o jednom nizu sličnih, spontanih reakcija na svet kakav jeste – racionalnih, zrelih i inventivnih. I radi se, ipak, o izuzecima.
Kako od ovih izuzetaka napraviti pravilo, kako formirati jaku scenu mladih (balkanskih) arhitekata koja će predvoditi struku? Možemo pustiti da se stvari odvijaju kao i do sada, možemo očekivati od naših država i institucija da urade nešto, možemo se nadati da će nas starija generacija pogurati i pokazati nam put, možemo se po starom receptu odliti u inostranstvo… Ili možemo biti dovoljno bezobrazni i uzeti stvar u svoje ruke. Ova poslednja opcija jedina je perspektivna.
Nova Iskra, Petokraka, foto Relja Ivanić (Srbija)
Da bismo znali šta da radimo važno je da na osnovu prikazanih primera i prethodno postavljene rekontekstualizacije razumemo uslovljenosti sredine, te da usvojimo neke osnovne principe – da su uslovi dati, dok je promenljiv samo pristup; da su male sredine radikalne i da su one najplodnije tlo za dobru arhitekturu; da potencijal leži u tržištu; da su privatni investitori izvor mogućnosti, a ne problema; da mladi arhitekta može u datim uslovima, u malim sredinama, na tržištu, sa privatnim investitorima, praviti dobru arhitekturu kombinujući racionalizam i inventivnost.
Svakako da postoji prilika i prostor da se rade super stvari baš ovde. Da nismo usamljeni u tom uverenju, govori poruka riječkog arhitekte Idisa Turata tokom njegovog predavanja na prošlogodišnjim Danima Orisa u Zagrebu, upućena velikom Winyju Maasu (MVRDV, Holandija) – da nikada ne bi menjao svoje okruženje za njegovo, jer mu je ovo puno izazovnije i interesantnije!
Tekst: Kosta Mijić, glavni urednik Super Prostora
(članak je prvi put objavljen u 3. broju sarajevskog časopisa Tristotrojka, decembra 2014)